I ovakve stvari se dogadjaju. Prijateljici se pokvario kompjuter. Sticajem okolnosti našao se neki dečak kojeg je upoznala slučajno na internetu. I tako je on došao da popravi njen krš od kompjutera i usput popravio i njeno raspoloženje. Pošto je bila jako nesrećna i bolesna, te se jadnica u njega zaljubila. A bila je laka meta, pa je to i "majstor" primetio. I naravno počeo je i nju da popravlja u početku jednom nedeljno, a kako je vreme prolazilo i kako mu je sve više dosadjivala, "popravke" su se odvijale jednom mesečno...sve dok nisu stigli na kvotu jednom u dva meseca. Ta jadnica ga je toliko zavolela i na svo moje navaljivanje da prekine sa "popravkama" odmahivala je glavom. Ne znam šta je očekivala, možda joj je ljubav bila preko potrebna. Možda je počela da uživa u tom mučenju i u tom bezdušnom "majstoru".I tako dve godine u krug. Nikad to neću saznati.
Uglavnom jednog dana "majstor" joj je rekao da više ne može da je jebe jer je ne voli. I to baš tim rečima. Barem mi je tako rekla. Tek tako je nestao, i to onda kada joj je najviše trebao, kako to obično i biva.
Patila je kao Isus, ok možda je poredjenje preterano ali je jako patila. Jedva sam je izvukla iz ambisa. I još je živa, ako to nekog interesuje. Živa je, ali živi kao da nije. Šaljem joj poruke ohrabrenja svakog dana...možda ni sama nije svesna koliko je pametna i lepa. Taj "majstor" ju je učinio da se oseća kao najveći gabor na svetu. Nesvesno valjda, ne znam. A bio je tako dragi dečak. Tako ljubak. A kao zmija.
Eto napisah ovo na brzinu, iako je priča duga i mučna. Svela sam je na nekoliko rečenica jer se čak i meni gadi ta cela storija.
Tek tako da znate kakvih sve ljudi ima i da, ako vam se pokvari kompjuter, drage devojčice, pazite ko će vam ih popravljati.