Pružaš prst ka Bogu,
kao Adam otkinut od Mikelandjelovih ruku
čekaš zlatnu kišu
da spere tragove mog postojanja
iz rudnika najfinijih misli.

Neprozirno kao magla,
kao magla što guši
tvoje srce - moj mučitelj,
udara ritmom Nirnberških noći.

Postavih se kao stepenik
na koji ćeš zgaziti
ti - nemilosrdni kradljivče, ubico
ne bi li dodirnuo najsjajniju zvezdu.

Pucaju mi pleća kao staklo
od težine tvojih ambicija.
Seče te po nozi moja bol-
krv gusta kao med teče.

Ja biću večno tvoj Atlas.