Odmor se upotpunjava još i igranjem igrica. Ali avaj, uhvatih se MMORPG-a. I to još onog MMORPG-a koji se plaća. Pa te nekako onda ta činjenica da nešto plaćaš tera da igraš do besomučnosti. Čak i onda kada obnevidiš od monitora i kad se zapitaš zašto to sebi radiš neki glas kaže "Ajd još samo malo".
Neki podaci kažu da WoW trenutno igra 8 miliona ljudi. Znači 8 miliona ljudi na ovoj planeti trune uz monitor i lvl-uje. 8 miliona ljudi svakodnevno vodi virtuelan život u Tolkinovskom svetu. Mislila sam da nikad neću biti deo neke takve isprazne zajednice, a eto me kako lvl-ujem i kako se nerviram ako nešto ne prodam na auction house. A hvatam još sebe kako razmišljam dok igram " Bože kako ovi ljudi traće svoje živote". Kao da ja nisam deo toga, kao da sam ja neki nemi posmatrač, neki GM koji nadgleda te jadnike i koji se trudi da smisli način da im pomogne. Ne zavaravam se kako sam jedina koja tako razmišlja. I dok tako svi mi, svih 8 miliona WoW ljudi djuskamo po Azeroth-u život neumitno promiče. Mi možemo samo da mu mašemo i da se tešimo kako ćemo unucima (ako uspemo da začnemo izmedju nekog quest-a) pričati kako smo branili alijansu hrabro od najezde hordi. Patetično.